Kiko i ja

        Fantastična energija 8. marta se nastavila i danas. Rano, rano ujutru sam se polako isšunjala iz kreveta da ne probudim muža i bebe, nežno sam zatvorila vrata spavaće sobe i ušetala u kuhinju. Mahinalnim, dobro uhodanim pokretom  (koji ponavljam par puta dnevno) skinula sam džezvu sa zida, napunila je vodom i stavila na ringlu. A onda sam krenula da asemblujem poklone za učiteljice dece. Ne želim da propustim priliku da zahvalim ljudima koji brinu o mojoj deci, i uživam smišljajući načine da to i uradim. Trudim se da budem kreativna, i da primerom dam deci do znanja da se može i bez potrošačkog sistema vrednosti. Dakle, uzela sam tri tegle i napunila ih bombonama, limunom, kesicama čaja divlje trešnje, i napolitankama od čokolade. Na svakoj tegli je bio natpis: Srećan 8. mart. Tako puno radite samnom, odmorite se uz šolju čaja :) Ovo je bio rezultat:

Deca su ponosno odnela svoje teglice učiteljicama i dan je tekao uobičajeno fantastično i prelepo. Deca su posle škole i folklora došla gladna kući gde ih je čekala čorba od karfiola, grašak u paradajz sosu i pržena riba. Kao i obično svi su jeli po dva tanjira :) i otišli da rade svoje školske zadatke. Kiko je negde nestao u prostorima dečije sobe, a potražio me je tek kada je pao prvi mrak. Kao i uvek zagrlio me je i rekao da me voli puno, puno, puno, i pokazao mi je svoj sastav i svoje crteže.

                   Tema za mamine oči

Moja mama je dobra i lepa. Ja volim svoju mamu zato što: uči samnom, igra se, pravi kolače samnom, voli me, čita mi priče, pravi i crta samnom. Ja volim moju mamu najviše na svetu, ja ne mogu bez moje mame. Hvala mama za sve što si mi dala, za sve što si mi rekla. Hvala ti majko mila. 

 Naravno da svako dete voli svoju mamu i tu nema dileme, nema ništa čudno i neverovatno, neverovatno je to što mu ja nisam mama, već maćeha, što živim sa njim tek dve godine, što je od ćutljivog i zatvorenog deteta postao šaljivdžija i veseljak, radost i sunce naših života. Neverovatno je to što su on i moj biološki sin nerazdvojni iako imaju različite roditelje i boju kože.

Neverovatno je šta ljubav, prihvatanje, trpljenje i stremljenje ka ostalim Hrišćanskim, ali i zdravorazumskim vrlinama može da uradi. Neka se niko ne zavara - biti maćeha je jedna od najnezahvalnijih uloga, prepuna polarnosti i intenziteta, o tome ću opširno pisati neki drugi put, ali ovo nije priča o početku prilagođavanja već o krajnjem rezultatu prilagođavanja. Dobro znamo i on i ja da mu nisam biološka majka, da ga nisam ja rodila, i da ga njegova mama puno voli, kao i on nju. Mislim da ljubav koju on i ja imamo pripada sasvim drugoj dimenziji gde nema osećanja rivaliteta nisakim. Naša ljubav je plod uzajmne želje i napornog rada dveju ličnosti koje su stremile zajedničkom cilju koji se zove: porodica.

I dok sam brisala suzice radosnice, sva ganuta od njegovog sastava i crteža i zagrljaja, počela sam da radim na piti od višanja....Kao i obično, neko dete je ulazilo u kuhinju, neko izlazilo, bebe su se samo naizgled igrale sa sudovima, a u stvarnosti su proučavale korpice iznenađenja, koncept koji je razvila Marija Montesori. Detetu se da korpa sa raznim materijalima i teksturama koje dete proučava i preko kojih sagledava svet oko sebe. U ovom slučaju to su bile metalne cediljke napunjene predmetima od metala kako bi dete stvorilo sliku sličnosti materijala (metalne cediljke za čaj, otvarači za flaše, poklopci od tegla i slično). Sve je izgledalo ovako

Slava Bogu za sve!!!

Laku noć