Nošenje marama

Skoro u svakoj pra-kulturi su žene na neki način pokrivale svoju kosu. Ovo se naročito odnosilo na period posle udaje. Ovaj običaj se očuvao sve do 50-ih godina prošlog veka, te se i dan danas vide po selima bake koje ne zamišljaju da mogu da napuste kuću bez marame za kosu.

 

Udata žena je dakle, na našim prostorima, vekovima menjala način na koji se oblači, tj. prikazuje spoljašnjem svetu, nakon udaje. Moje je razumevanje da je odećom pokrivala laktove, kolena, i kosu, i svojim načinom izlaska u svet, van doma, je čuvala svetost svog braka, i ekskluzivno pravo na intimu njenog tela samo za oči svoga muža. 

 Svojom odećom, a ne samo ponašanjem, je svakome u njenoj okolini bilo jasno da je udata. Nakon stupanja na snagu feminističkih shvatanja ovakva vrsta ponašanja je u zapadnoj kulturi protumačena kao zarobljavanje i sputavanje žene, te je sledilo oslobađanje kroz nošenje, u početku iz bunta, muške garderobe (pantalone), skraćivanje suknje, javno spaljivanje brushaltera i sl. Marama za kosu je na našim prostorima, uz dolazak socijalizma bila protumačena na isti način kao i na zapadu, i uspela je da se održi u slovenskim Pravoslavnim zemljama samo još pri poseti žena crkvi, a marama kao znak udate žene se održala još samo kao simboličan veo na činu venčanja.

U Rusiji je još uvek nezamislivo da žena uđe sa nepokrivenom glavom u Crkvu, i marame se stavljaju čak i malim devojčicama, no to kod nas skoro uopšte više nije slučaj.

Razlog je uglavnom taj što se rađaju, uostalom sasvim validne misli za post-moderno doba, koncepti kao što su da Bogu koji nas zna još pre rođenja je nebitno kako smo uopšte obučeni, te da marama možda čak i privlači pažnju na vernicu umesto da odvlači pažnju sa nje, pa do toga da muškarci ne pokrivaju svoje glave, a živimo ipak u dobu jednakosti. Na površini sve ovo je baš tako, no ispod površine, u suštini, Pravoslavnim ženama su vrednosti unutrašnje, a ne spoljašnje prirode, i nošenje marame kao i pristojno odevanje potencira i manifestuje spolja ono što je unutra. Takođe, za vreme liturgije uklanja pažnju sa svog tela i kose, omotava se u tkaninu, i kao da simbolično svaku svoju misao upućuje na službu. 

Praksa pokrivanja kose je tipična za sve Judeističke veroispovesti, te pokrivenu kosu danas nose i Jevrejke kao i Muslimanke, no obe grupacije su od strane main stream shvatanja proglašene ekstremnim, neobrazovanim, potlačenim, i sl. U visoko individualizovanom društvu svaka pomisao poslušnosti i pokornosti bilo čemu i bilo kome se automatski smatra ponižavajućom, te se čak ni od dece ne traži da slušaju roditelje već da budu svoje ličnosti, često na račun prava drugih ličnosti. Negde se prelazi preko činjenice da je poslušnost anđeoska vrlina, da u našim manastirima mladi monasi i monahinje vežbaju godinama poslušnost kao vrhunac Hrišćanske vrline, u procesu učeći kako se prelazi sopstveni ego i dobijajući kao krajnju nagradu dar smirenja. Mnoge žene su došle do zaključka da posle pokrivanja kose njihova lica počinju da sijaju, i da se akcenat zaista stavlja na njihove reči i lica, i da je to jedan oslobađajući proces. No, ostaje činjenica da mnoge veoma obrazovane žene i dalje nose svoje marame i smatraju ih privilegijom, a ne represijom.

https://www.youtube.com/watch?v=zjzWZt4DplI

Patrijarh Pavle je napisao malu kjigu koja iscrpno pokriva pitanje pokrivanja kose u Pravoslavnoj veri na liturgijii, i gde iznosi neka neočekivana zapažanja, na primer o tome kako su žene na svim pravoslavnim ikonama pokrivene (sa izuzetkom svetiteljki koje su živele kao pustijaci, dakle daleko od ljudi), i kako Crkva ženu proslavlja kao najvećeg sveca u liku Majke Božije. Sa ove tačke gledišta nameću se najraznovrsnija pitanja o pokrivenosti i nepokrivenosti ženske kose i tela uopšte, šta je represivno, a šta oslobađajuće? I zašto smo se okrenuli isključivo kultu tela i objektivizaciji žene smatrajući ovakvo gledište liberalnim? Knjižica je izuzetno zanimljiva!

 Moje je razumevanje da je u ovom svetu, a naročito na Balkanu bilo dosta mržnje kao emocije, te svako izvrgavanje ruglu nas žena, zbog naših izbora je samo podrivanje te mržnje. Niko ne treba da bude žrtva stida nametnutog od strane društva, ni obnažene starlete, ni žene koje vode računa o dužini suknje. Ženama je potrebno sestrinstvo, prijateljstvo, podrška i informisanost o sopstvenim korenima i tradiciji, povezanost sa našom zemljom i našim precima, jer samo tako dolazimo do prave individualnosti, a ne društveno-potencirane sebičnosti.

 Ostaje činjenica da je marama i njen značaj daleko veća konotacija od pukog modnog detalja. Maramama se pokrivala kosa, u njih su se uvijala deca, uz pomoć marama su se bebe nosile na leđima, u marame se zavijao hleb, njima se brisao znoj. Preispitujući značaj marame za nas lično, preispitujemo i naš doživljaj drušvenih uloga, položaja i Duhovnosti. Vreme je da se preispitamo!

Sledi video snimak na kome pokazujem kako jednostavno može da se namesti marama za kosu, a da izgleda savremeno i da se uklapa u današnje razumevanje garderobe.

                                      

Svako dobro Vam želim!!!

P.S. Ukoliko ste zainteresovani za ovu temu pogledajte sajt https://wrapunzel.wordpress.com/