Seoski vrtić

Kada sam živela u centru Beograda, moj sin Dar je išao u jedan od ˝najelitnijih˝ državnih vrtića. Verovatno najelitniji po defoltu, jer je u Beogadu elitno sve što je u centru grada. U tom centru grada na Vračaru ja sam odrstala kao mala, i prekoputa tog vrtića je bila osnovna škola u koju sam kao dete išla, a preko puta škole poslastičarnica sa istim poslastičarima koji me pamte kao dete. Kada sam se vratila u Beograd posle niza godina provedenih u inostranstvu sve mi je bilo nostalgično: da mi dete ide u vrtić prekoputa moje škole, da ga posle vrtića vodim u poslastičarnicu na bombicu od čokolade dok pijem kafu, pa da nastavimo do parkića gde sam se kao dete i ja ljuljala. Ali vremena su se promenila. U tom elitnom vrtiću je vladao prikriveni haos: neljubazno osoblje koje proganja roditelje koji nisu na vreme uplatili neku ratu, miris graška pomešanog sa znojavim patikicama, vaspitačice izblajhane plave kose sa veštačkim noktima, buka, galama, rasulo.

U grupama je bilo po 25-oro dece, a prostorije u kojima su boravili su bile izuzetno male za toliko dece, niko od roditelja nije smeo da uđe unutra i pogleda sobu u kojoj dete boravi. Vešto su ispred vrata stavili policu-paravan i smeli smo unutra samo za vreme roditeljskih sastanaka koji su se održavali jednom godišnje (vezano za plaćanje naravno). Sve što su deca radila bilo je izloženo na malim panoima u hodniku ispred učionice. Ormarić smo delili sa još jednim detetom, a obuća se skidala i ostavljala ispred ormarića: air max, adidas, all star, sve u brojevima 20 i nešto....

Bilo mi je žao da Dar ide u taj ambijent za koji sam mislila da ne podržava dete i detetov razvoj, gde su deca izložena satima gledanja crtanih filmova, igranja sa plastičnim igračkama, i minimalnim radom. Sve to se promenilo kada smo se iz centra grada preselili na selo i on je krenuo u seoski vrtić, tj. u predškolsko :) U grupi ih ima desetak. Vaspitačica je visokokvalifikovana, dostupna i brižna. Atmosfera je bajkovita, puna stvaralaštva, samo-rada, i samo-discipline. Svi su dobrodošli u taj prostor. Ovo su slike sa današnje likovne Uskršnje radionice. Ovako treba da izgleda vrtić! Uživajte!!

kolektivna masaža opuštanja

svuda svetlost

naše jaje u dekupažu, po uputstvima vaspitačice

Ovako nešto se viđa u Waldorf vrtićima ili reggio emilia

Toplo, sa ljubavlju, strpljenjem, posvećenošću

Na radionicu sam vodila i bebe koje su se zabavljale u lekarskom kutku

montesori materijal

jako puno društvenih igara, nisam sve mogla da slikam

Portreti i fotografije dece

odličan materijal u prirodnom materijalu koji prikazuje brojeve ciklično

Ovo su drvene pegle na maloj dasci za peglanje, vaspitačica tvrdi da su tu odkad je i vrtića!

umesto barbika

Ježeva kućica (knjiga Branka Ćopića)

graditeljstvo i saobraćaj

Ovako nešto montesori mame prave i stavljaju na pinterest

Bio je kišovit dan, ali to se nije primećivalo unutra

Presrećna sam što moj sin ima privilegiju učenja u ovakvom ambijentu <3

Cveti

Ovaj divan, radostan praznik označava početak jedne posebne, svete nedelje. U ovom periodu, raspoloženje Velikog posta postaje još intenzivnije, i možemo polako da se udubljujemo u lični značaj koji za nas imaju događaji koji se obeležavaju sedmicu pre Vaskrsa.

Deca se unapred raduju Vaskrsu, pa je za njih ovo nedelja priprema i očekivanja. Mislim da je izuzetno važno u ovoj eri povišenog konzuma i marginalizacije porodice, dati deci pravo detinjstvo. Ono se razvija, između ostalog, kroz stvaralaštvo unutar porodice, kroz osećaje strahopoštovanja, iščekivanja, i nežnog opraštanja od praznika, kroz uverenje da je svet sigurno mesto, a život dobar :)

Divan simbol u ovom periodu je petao. On je glasnik sunca, novog dana, najavljuje Vaskrs i ponovno rađanje. Ovo je takođe odličan period da se zapali sveća koja je možda već neko vreme stajala nova novcijata i čekala pravu priliku.

Ovo je ukras od papira koji smo Dar i ja napravili i koji je okačen iznad porodičnog stola u kuhinji. Bebe su oduševljenje petlićima koji vise sa plafona i blago se okreću. Stoje na podu, gledaju uvis, pokazuju svojim prstićima i pokušavaju da kažu: p..p...pppp..

Večera je jednostavna na ovaj dan. Uopšte, iako se divim spretnim domaćicama stare škole koje su besprekorno pravile najraznovrsnije vrste sitnih kolača i posnih đakonija, pa onda i obilnu Vaskršnju trpezu, ipak mislim da je skromnost ključ, kao i poznavanje sopstvenih granica. Praznici su lepota i ukras života, i mogu da budu značajni u svojoj jednostavnosti, a ne da nas progutaju svojim očekivanjima, satru obavezama, i otuđe od porodice zatvarajući nas satima u kuhinju. Sa tim u vidu, za večeru smo imali petla sa džemom :)

 Koristila sam običan recept za hleb koji uvek koristim. U dve šolje mlake vode razmutila sam (razmutio je) pola kockice kvasca, dve kašičice šećera, i malo soli.

 Onda sam dodala 6 šolja brašna i 1/4 ulja

 I od toga umesila glatko testo

 Testo sam vratila u lonac da naraste (na tea peć ;)

 Kada je dovoljno naraslo (oko 40 min)

 Oblikovala sam nešto što podseća na petla

 I koristeći makaze isekla mu kljun, krestu i perje. Za oko sam koristila karanfilić.

Dar je bio srećan <3

 Muž je, obzirom pravi majstor, na moje amatersko delo dodao profesionalne detalje, pa je petao dobio krila

 Stavila sam ga na tepsiju, na papir za pečenje, i vratila na tea peć još 10-ak min. da malo naraste

 A onda ga ubacila u zagrejanu rernu na 200 stepeni i pekla dok ne porumeni. Premazivala sam hleb povremeno mešavinom vode i ulja

 Idealna večera: vruć hleb i džem od kajsije <3<3<3

 Jedna sveća, kratka molitva, osmesi

 Domaćin koji lomi vreo hleb,

 je sve što mi treba

Hvala Bogu za sve !!

Kafa sa sestrom Vasom

Sveto pismo

U ovom periodu Velikog posta, samoispitivanja, preispitivanja i strogosti prema sebi dok stradamo zajedno sa nasim Spasiteljem i iščitavamo svetootačku literaturu neminovno se susrećemo sa Jevanđeljem, učenjima i pričanjima. Nažalost, za razliku od naše Katoličke i Protestantske braće, mi Pravoslavni hrišćani čitamo veoma malo Sveto pismo.

Ne znam razlog ovome, ali mislim da trebamo da čitamo Jevanđelje. Starac Porfirije savetuje da se čitanjem Svetog pisma i sam čovek osveštava. Sigurno je tako, no postavlja se pitanje kako, na koji način iščitavati ovo tako posebno štivo? U zadnje vreme mi se nameće misao da možemo da se udubimo u čitanje na veoma ličan i prisan način: kroz kreiranje sopstvene metafore. Naime, kada naiđemo da odlomak koji nas izuzetno nadahnjuje možemo da zastanemo i meditiramo nad značenjem koje taj odlomak ima za nas u ovom trenutku postojanja. Volela bih da podelim sa Vama divnim ljudima koji čitate ove grešne redove neka od mojih razmišljanja na tu temu.

(Marko 13)

9. A vi se čuvajte; jer će vas predavati sudovima (...)

11.A kad vas povedu da vas predadu, ne brinite se unaprijed šta ćete govoriti niti se pripremajte, nego što vam se dade u onaj čas ono govorite; jer nećete vi govoriti nego Duh Sveti.

12.I predaće brat brata na smrt i otac dijete, i ustaće deca na roditelje i pobiće ih.

13.I svi će vas omrznuti zbog imena mojega. Ali koji pretrpi do kraja taj će se spasti.

Ovako jevanđelist opisuje jedan od znakova koji predhode kraju sveta, i upozorava nas da stražarimo i ne spavamo.

Razmišljala sam o ovim redovima, o tome da ne mora da se radi o bliskoj porodici, već o svima nama kao braći i sestrama, deci u Hristu koji kada ustajemo jedni protiv drugih ustajemo protiv Božije reči, protiv našeg Tvorca. Našim nedelima ga iznova razapinjemo na krst Golgote i rečima mržnje koje upućujemo jedni drugima pletemo mu iznova venac trnja i izvrgavamo ruglu. Posmatram oko sebe mnoštvo ljudi koji su ubeđeni da je njihova pravda - Božija pravda,te su krenuli da tuže jedni druge i da po zemaljskim sudovima i zakonima traže pravdu i zaštitu Svevišnjeg. Jevanđelist pak upozorava da su takva (ne) dela siguran znak dolaska kraja sveta. No, da li to zaista označava kraj sveta? Hoće li svet zaista stati zarad ispunjenja naše pravde? Sveto pismo kaže da neće: Nebo i zemlja će proći, ali riječi moje neće proći.

 Dakle, neće doći do kraja sveta koji je postao iz Božije reči, već će doći do kraja našeg sveta, do kraja nas kao Božijih stvorenja i silaska sa puta svetlosti u mračnije dubine sopstvenog bića i sopstvene nesvesti. Na tom mračnom mestu počinje da vene čovečija duša, naša ljudskost i dostojanstvo, te se ispunjavaju reči napisane na ulazu u jedan svetogorski manastir: ako umreš pre no što umreš, nećeš umreti kad umreš. Mislim da je značenje i dubinu ove misli izlišno banalizovati komentarisanjem, svako treba da pronađe svoj smisao u njima.

Sve izgleda jasnije i jasnije, jer što se više udubljujemo u Sveto pismo, udubljujemo se u sebe, u svoju suštinu. Međutim, neminovno da pitanje ostaje: kako biti ovca među vukovima? Kako biti Pravoslavac u svetu koji dobrotu smatra glupošću, a lukavost inteligencijom? Kako poštovati zemaljsku vlast, ako je u suprotnosti sa verom, kako voleti bližnjega svog ako nam je otvoreno neprijatelj koji nas ganja? Patrijah Pavle kaže:
''-Svaka vlast je od Boga, kao što su istina, pravda, i ljubav od Boga. Ali nije svaka vlast po volji Božjoj, već je po dopuštenju Božjem, jer je čovek slobodno biće. Ni Bog ne može spasiti onoga koji neće da se spase, jer to bi bilo nasilje, a Bog nije kadar za nasilje, kao što nije kadar za laži i nepravde. Nasilje, laž i nepravda nisu moć, nego nemoć. To lepo objašnjava Sveti Vasilije Veliki, u četvrtom veku, kad kaže da istina, pravda, ljubav, dobro, u sebi imaju biće, postojanje, suštinu. Dok, nasuprot tome, laž, neistina, nepravda, nasilje, i mržnja nemaju u sebi postojanja. Sve njihovo postojanje je u negiranju istine, pravde, ii ljubavi. Laži nema bez istine, ali istine ima bez laži. Kad smo mi sa istinom, pravdom, i ljubavlju, mi imamo sve više u sebi suštine, postojanja.''

I Jevanđelje, i sveti oci, i čovečnost nam govore kako dalje, kako napred unatoč progonima i nepravdama, sopstvenom osećanju pravde i zadovoljenju ega - napred se ide samo molitvom.....za neprijatelja svoga.

Voli vas vaša
Čuvarkuća