Svako godišnje doba, svaki mesec, svaki dan ima svoj unutrašnji ritam. Sama priroda nam govori kada da budemo aktivni, a kada da se povučemo, i treba samo malo da oslušnemo i brzo ćemo razumeti kada treba decu pustiti da se igraju sama, a kada smo im potrebni, i ne manje važno, kada je nama samima potrebno da se osamimo.
Moj dan je izuzetno aktivan i počinje oko 7 ujutru, i tek negde oko 16 h nastaje zatišje. Deca su bila i vratila se iz skole, svi su doruckovali, rucali, uzinali, rade svoje domaće zadatke, ili se igraju, Muž odgovara na poslovnu email prespisku, bebe su presvučene i igraju se sa decom. Ovo je momenat koji je određen za moje tihovanje. Svakome od nas koji je na duhovnom putu je potrebna neka vrsta rutine, ritma, pravila, vežba discipline i volje. Potrebno je kratkotrajno povlačenje od sveta, buke, informacija. Potreban je mir u kome možemo da osetimo bliskost sa Tvorcem. Vreme za molitvu, metanije, i čitanje svetih knjiga. Vreme za tihovanje.
Isus je dao svojim primerom razlog za ovu vrstu podviga. Naime, i on se odvajao od ljudi, tražio usamljena mesta i molio se svome tvorcu, a On je imao neuporedivo manje razloga za to od nas. Za tihovanje nije potrebno mnogo. Možda za početak jedna mala korpa sa Biblijom, brojanicom, papirić sa brzinski napisanim mislima koje su nas pritiskale tokom dana, a o kojima sada možemo da razmislimo i pomolimo se nad njima.
Meni molitva puno znači. Kada se redovno molim smirenija sam, i bolja sam supruga i majka, imam više strpljenja za život oko sebe i veće srce za ceo svet. Naravno, ima dana kada ne uspem da se pomolim, ima dana kada ne čitam, kada me život odvede u drugom pravcu, ali ja se ipak uvek vratim :)
Puno mi znači molitvena polica sa kojom me je iznenadio moj Muž. na toj poclici čije daske i dalje blago mirišu na drvo stoje naše ikone, i poneki cvet koji mi Muž i deca donesu. To je mesto na koje odlazim, u svojoj spavaćoj sobi, tiho zatvorivši vrata za sobom, kako niko od dece ne bi primetio da me nema. Oni uglavnom znaju gde sam i šta radim u to vreme. Često dođu samo do vrata spavaće sobe, ugledaju svetlost sveće, šapatom kažu jedno drugom: Moli se.....i napuštaju vrata. A ponekad neko od njih i uđe, sedne tiho pored mene i moli se, razmišlja, gleda u ikone. Ovako izgleda moj kutak:
A ti kad se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli
se ocu svojemu koji je u tajnosti; i otac tvoj koji vidi tajno, platiće
tebi javno. Matej-6
Od srca, svako dobro svima!
Moj dan je izuzetno aktivan i počinje oko 7 ujutru, i tek negde oko 16 h nastaje zatišje. Deca su bila i vratila se iz skole, svi su doruckovali, rucali, uzinali, rade svoje domaće zadatke, ili se igraju, Muž odgovara na poslovnu email prespisku, bebe su presvučene i igraju se sa decom. Ovo je momenat koji je određen za moje tihovanje. Svakome od nas koji je na duhovnom putu je potrebna neka vrsta rutine, ritma, pravila, vežba discipline i volje. Potrebno je kratkotrajno povlačenje od sveta, buke, informacija. Potreban je mir u kome možemo da osetimo bliskost sa Tvorcem. Vreme za molitvu, metanije, i čitanje svetih knjiga. Vreme za tihovanje.
Isus je dao svojim primerom razlog za ovu vrstu podviga. Naime, i on se odvajao od ljudi, tražio usamljena mesta i molio se svome tvorcu, a On je imao neuporedivo manje razloga za to od nas. Za tihovanje nije potrebno mnogo. Možda za početak jedna mala korpa sa Biblijom, brojanicom, papirić sa brzinski napisanim mislima koje su nas pritiskale tokom dana, a o kojima sada možemo da razmislimo i pomolimo se nad njima.
Meni molitva puno znači. Kada se redovno molim smirenija sam, i bolja sam supruga i majka, imam više strpljenja za život oko sebe i veće srce za ceo svet. Naravno, ima dana kada ne uspem da se pomolim, ima dana kada ne čitam, kada me život odvede u drugom pravcu, ali ja se ipak uvek vratim :)
Puno mi znači molitvena polica sa kojom me je iznenadio moj Muž. na toj poclici čije daske i dalje blago mirišu na drvo stoje naše ikone, i poneki cvet koji mi Muž i deca donesu. To je mesto na koje odlazim, u svojoj spavaćoj sobi, tiho zatvorivši vrata za sobom, kako niko od dece ne bi primetio da me nema. Oni uglavnom znaju gde sam i šta radim u to vreme. Često dođu samo do vrata spavaće sobe, ugledaju svetlost sveće, šapatom kažu jedno drugom: Moli se.....i napuštaju vrata. A ponekad neko od njih i uđe, sedne tiho pored mene i moli se, razmišlja, gleda u ikone. Ovako izgleda moj kutak:
Od srca, svako dobro svima!
Нема коментара:
Постави коментар