Danas je Vidovdan. U pre - Hrišćanskom vremenu Sloveni su slavili boga Svetovida. Ovaj bog je imao 4 glave jer je mogao da vidi sve četiri strane sveta i odatle mu potiče i ime. Njegov kult je bio usko povezan sa kultom plodnosti i proricanjem budućnosti. Dolaskom Hrišćanstva njegov kult je zamenjem Hrišćanskim svetiteljem: svetim Vidom, a u narodu su do dan danas očuvane reči vidovit za nekoga ko vidi budućnost, i zato se rane vidaju, a onaj koji shvata i razume uviđa stvari.
Obzirom da sa decom poštujem kalendar Srpske Pravoslavne Crkve, i da nam on čini ritam godine po Waldorfskoj pedagogiji, unapred sam isplanirala da o ovome pričam sa Darom, i on je danas crtao cara Lazara i caricu Milicu i boj na Kosovu, opsednut vitezima i viteštvom.
Kupili smo po običaju i politikin Zabavnik, uvereni da ćemo naći nešto vezano za Vidovdan u njemu. Na naslovnoj strani su bili nacrtani vitezovi i pisalo je: istine i zablude o vitezovima. Zabluda je bila samo moja jer je istina da u tom zabavniku ne samo da nije bilo ni reči o Vidovdanu, već i vitezovi o kojima se govorilo su bili kralj Artur, Lanselot, Don Kihot....Sve ovo me je navelo da budem pomalo tužna, jer po ko zna koji put shvatam duhovno-kulturno siromaštvo kojim smo okruženi pored ogromne bašte nasleđa koje ignorišemo i rado menjamo za bilo šta uvozno, kao Indijanci zlato za perle. Meni je moja kultura zlatna, i to saznanje je plaćeno u zlatu: godinama provedenim u inostranstvu.
Sedeći u senci banjan drveta, negde na kraju sveta, u ruralnim delovima Kalkute, ispijajući začinjen čaj iz glinene posude pitala sam se šta je to što me je tako privuklo Indiji koja nema ničeg zajedničkog sa mojom postojbinom, i koliko god da sam volela Tagora, sarije, i ljutu hranu, odgovor je bio mnogo jednostavniji: Indiji me je privukla njena autentičnost, njena različitost, činjenica da je bila ne samo druga zemlja, već i druga planeta. U njoj se sve učilo ispočetka, a postojao je dobro utemeljen u tradiciji način na koji se stvari tamo rade, i upravo ta tradicija nije sputavala tu ogromnu zemlju, jednu od vodećih ekonomija u regionu, već joj je davala snagu, ta tradicija je činila od nje i posle vekova stranih invazija i kolonijalizma jednu neporecivu autentičnost koja je svojom iskrenošću privlačila tolike strance koji su u njoj pronalazili ono čega odavno nije bilo u njihovim zemljama.
Ali avaj, ta ogromna, predivna zemlja je nemilosrdno nametala svima svoje načine i uvek je bila nepobediva: morali ste da budete na temperaturama na kojima se topi, da jedete hranu koja je njihova, da nosite odeću koja je njihova, da pričate njihov jezik, da postanete kao oni ako želite da opstanete, pri tom gubeći deo po deo sebe u jednom izuzetno bolnom procesu samoporicanja. O tom sam procesu znala puno, obzirom na detinjstvo provedeno u jednoj drugoj, velikoj, autentičnoj zemlji....
Ne postoje slučajno u ovim zemljama kultovi predaka, nisu se za džabe recepture hrane, običaji, i zanati očuvali do današnjih dana. Oni svoje vole, vrednuju, ne preispituju sebe već druge, dok mi isuviše lako odbacujemo svoje nasleđe u ime površnih, neproverenih, tuđih vrednosti i pomodarstva. Nažalost, većina težnji ka tradiciji, Pravoslavlju, Srpskom kulturnom nasleđu je povezana sa desničarskim pokretima i pogledima kojima nipošto ne pripadam, ali sam uverena da čovek bez tradicije je čovek bez identiteta, bez korena, apatičan i slab, laka meta propagandama i korporacijama svih vrsta.
Slovenska i Srpska baština su velike, enormne, ali su štampana izdanja mitologije svedena na minimum, vera je svedena na crkvu, a obazovanje dece u tradiciji je skoro nemoguće obzirom da su roditelji vaspitavani od strane roditelja sa sasvim drugim pogledima. No, na nama je da to menjamo, da razumemo ko smo, i gde želimo da idemo, da postanemo stabilni i sigurni u svoju autentičnost koja je čini mi se na Balkanu i nigde drugde. Moramo da prestanemo da se stidimo sebe i da počnemo da se stidimo što postajemo kao i drugi.
 |
| svjedocanstva.wordpress.com |
Kupili smo po običaju i politikin Zabavnik, uvereni da ćemo naći nešto vezano za Vidovdan u njemu. Na naslovnoj strani su bili nacrtani vitezovi i pisalo je: istine i zablude o vitezovima. Zabluda je bila samo moja jer je istina da u tom zabavniku ne samo da nije bilo ni reči o Vidovdanu, već i vitezovi o kojima se govorilo su bili kralj Artur, Lanselot, Don Kihot....Sve ovo me je navelo da budem pomalo tužna, jer po ko zna koji put shvatam duhovno-kulturno siromaštvo kojim smo okruženi pored ogromne bašte nasleđa koje ignorišemo i rado menjamo za bilo šta uvozno, kao Indijanci zlato za perle. Meni je moja kultura zlatna, i to saznanje je plaćeno u zlatu: godinama provedenim u inostranstvu.
Sedeći u senci banjan drveta, negde na kraju sveta, u ruralnim delovima Kalkute, ispijajući začinjen čaj iz glinene posude pitala sam se šta je to što me je tako privuklo Indiji koja nema ničeg zajedničkog sa mojom postojbinom, i koliko god da sam volela Tagora, sarije, i ljutu hranu, odgovor je bio mnogo jednostavniji: Indiji me je privukla njena autentičnost, njena različitost, činjenica da je bila ne samo druga zemlja, već i druga planeta. U njoj se sve učilo ispočetka, a postojao je dobro utemeljen u tradiciji način na koji se stvari tamo rade, i upravo ta tradicija nije sputavala tu ogromnu zemlju, jednu od vodećih ekonomija u regionu, već joj je davala snagu, ta tradicija je činila od nje i posle vekova stranih invazija i kolonijalizma jednu neporecivu autentičnost koja je svojom iskrenošću privlačila tolike strance koji su u njoj pronalazili ono čega odavno nije bilo u njihovim zemljama.
Ali avaj, ta ogromna, predivna zemlja je nemilosrdno nametala svima svoje načine i uvek je bila nepobediva: morali ste da budete na temperaturama na kojima se topi, da jedete hranu koja je njihova, da nosite odeću koja je njihova, da pričate njihov jezik, da postanete kao oni ako želite da opstanete, pri tom gubeći deo po deo sebe u jednom izuzetno bolnom procesu samoporicanja. O tom sam procesu znala puno, obzirom na detinjstvo provedeno u jednoj drugoj, velikoj, autentičnoj zemlji....
 |
| Larisa i ja |
Slovenska i Srpska baština su velike, enormne, ali su štampana izdanja mitologije svedena na minimum, vera je svedena na crkvu, a obazovanje dece u tradiciji je skoro nemoguće obzirom da su roditelji vaspitavani od strane roditelja sa sasvim drugim pogledima. No, na nama je da to menjamo, da razumemo ko smo, i gde želimo da idemo, da postanemo stabilni i sigurni u svoju autentičnost koja je čini mi se na Balkanu i nigde drugde. Moramo da prestanemo da se stidimo sebe i da počnemo da se stidimo što postajemo kao i drugi.
