Nedavno sam prisustvovala jednoj tužnoj sceni. Mali dečak od šest godina, sa očiglednom smetnjom u razvoju je učestvovao na osmomartovskoj priredbi za roditelje. Bilo je tu sasvim malo dece i malo roditelja, prostrana sunčana soba, prijatna vaspitačica koja je svima ponudila kafu i osveženje. Slučajno sam sedela pored mame ovog dečaka.
Bila je izuzetno tiha, mirna i povučena, za razliku od njenog sina koji kao da nije mogao da nađe svoje mesto ni među decom, a ni među odraslima, lutao je od jednih do drugih zapitkujući sve oko sebe svojim nedovoljno razvijenim govorom. Polako sam uspostavila kontakt sa njim. Obzirom da radim kao likovni terapeut sa osobama koje imaju smetnje u razvoju, on mi nije bio nimalo stran. Već pomalo šablonski procenila sam ga kao visoko funkcionalno dete spremno na rad i saradljivost, ali kome je potreban jasan zadatak, plan, terapija, terapeut, rečenica.....Mališa je nastavio da šeta u krugovima po prostoriji i ja sam počela da primećujem nešto, za mene čudno: netrpeljivost drugih roditelja prema njemu.
Dok je jedan čovek gledao radove svoga sina na stolu, Mališa mu je prišao i upitao nešto, na šta je čovek procedio jedno suvo: Beži! Ali Mališa je bio očigledno naviknut i nije pobegao, već je pitao dalje. Čovek je već iznervirano rekao: Šta još treba da uradim? Lepo ti kažem da se skloniš!! Sada već povišenim tonom. Na ovo je dečakova majka odreagovala tako što ga je pozvala da dođe, a on kao po prećutnom dogovoru odbio i otišao na drugu stranu. U prolazu je sasvim slučajno okrznuo ramenom jednu devojčicu koja je pala na kolena i počela da plače. Njena majka joj je prišla i iznervirano pogledala Mališu koji je nemo stajao pored, rukom ga terajući kao što se tera od sebe napasna životinjica. Mališina majka je i dalje mirno sedela, naviknuta i uklopljena u inkluziju isto kao i on. On živi mirno i povučeno na selu, njega niko neće staviti na bez glutensku dijetu, niko neće čekati u redu sa njim u Palmotićevoj, slati njegovu krv u London na testiranje, kriviti vakcine, genetiku, muža, ženu, osoblje na porođaju....Nema krivih za njega. On Hrišćanski trpi, skuplja blago za Carstvo Raja, on sve podnosi i nikoga ne osuđuje, šalje poljupce onima koji su ga ćuškali i ne razume da nekome može da smeta. On voli sebe i voli bližnjega svoga. On živi u vrlini i uz sasvim malo truda zadobiće veliku platu na onome svetu. A šta je sa nama ostalima?
Kada i zašto smo postali toliko netrpeljivi? Ne veličam ja autizam i disfazije. Sigurno da je mališino ponašanje van društvenih normi, da je ono što bi se reklo ˝lepljivo dete˝, da je zahtevan, trapav, nerazumljiv. Ali zašto da ga ne trpimo, ne strpimo se pola sata i istrpimo ponašanje koje iako neuobičajeno nije nasilno, nije uvredljivo, pa braćo i sestre, to je samo jedno malo bolesno dete. Ništa nas ne košta da mu odgovorimo i na 2 i na 12 pitanja, pa da ga prosledimo sledećem roditelju, ništa nas ne košta da uputimo lepu reč njegovoj majci, kompliment za njeno dete. Pa šta ako je gurnuo devojčicu? Deca se stalno guraju, padaju, zaplaču i nikom ništa. Šta je drugačije ako to uradi dete sa specijalnim potrebama? Ništa. Ne trpimo mi više nikog i ništa, ni same sebe ne trpimo jer smo se udaljili od svoje Bogoprirode, od svog izvora i zgadili se sami sebi, i to smeta, ali ne možemo da to osvestimo, pa se svetimo na drugima, na slabijima, dobri vozači nad lošim vozačima, sposobni nad nesposobnim, zdravi nad bolesnim.
Starac Pajsije kaže da trpljenje dolazi od ljubavi. Da bi nekoga mogao da trpiš, moraš da ga voliš, moraš da sastradavaš sa njim. U ovom životu sve je promenjivo i ništa nije sigurno. Trpljenja treba braćo, i sve će proći.
Slede fotografije od pre par godina sa Daretom i posebnim drugarima. Bog ih blagoslovio, i sačuvao njih i njihove porodice od svakoga zla!
Bila je izuzetno tiha, mirna i povučena, za razliku od njenog sina koji kao da nije mogao da nađe svoje mesto ni među decom, a ni među odraslima, lutao je od jednih do drugih zapitkujući sve oko sebe svojim nedovoljno razvijenim govorom. Polako sam uspostavila kontakt sa njim. Obzirom da radim kao likovni terapeut sa osobama koje imaju smetnje u razvoju, on mi nije bio nimalo stran. Već pomalo šablonski procenila sam ga kao visoko funkcionalno dete spremno na rad i saradljivost, ali kome je potreban jasan zadatak, plan, terapija, terapeut, rečenica.....Mališa je nastavio da šeta u krugovima po prostoriji i ja sam počela da primećujem nešto, za mene čudno: netrpeljivost drugih roditelja prema njemu.
Dok je jedan čovek gledao radove svoga sina na stolu, Mališa mu je prišao i upitao nešto, na šta je čovek procedio jedno suvo: Beži! Ali Mališa je bio očigledno naviknut i nije pobegao, već je pitao dalje. Čovek je već iznervirano rekao: Šta još treba da uradim? Lepo ti kažem da se skloniš!! Sada već povišenim tonom. Na ovo je dečakova majka odreagovala tako što ga je pozvala da dođe, a on kao po prećutnom dogovoru odbio i otišao na drugu stranu. U prolazu je sasvim slučajno okrznuo ramenom jednu devojčicu koja je pala na kolena i počela da plače. Njena majka joj je prišla i iznervirano pogledala Mališu koji je nemo stajao pored, rukom ga terajući kao što se tera od sebe napasna životinjica. Mališina majka je i dalje mirno sedela, naviknuta i uklopljena u inkluziju isto kao i on. On živi mirno i povučeno na selu, njega niko neće staviti na bez glutensku dijetu, niko neće čekati u redu sa njim u Palmotićevoj, slati njegovu krv u London na testiranje, kriviti vakcine, genetiku, muža, ženu, osoblje na porođaju....Nema krivih za njega. On Hrišćanski trpi, skuplja blago za Carstvo Raja, on sve podnosi i nikoga ne osuđuje, šalje poljupce onima koji su ga ćuškali i ne razume da nekome može da smeta. On voli sebe i voli bližnjega svoga. On živi u vrlini i uz sasvim malo truda zadobiće veliku platu na onome svetu. A šta je sa nama ostalima?
Kada i zašto smo postali toliko netrpeljivi? Ne veličam ja autizam i disfazije. Sigurno da je mališino ponašanje van društvenih normi, da je ono što bi se reklo ˝lepljivo dete˝, da je zahtevan, trapav, nerazumljiv. Ali zašto da ga ne trpimo, ne strpimo se pola sata i istrpimo ponašanje koje iako neuobičajeno nije nasilno, nije uvredljivo, pa braćo i sestre, to je samo jedno malo bolesno dete. Ništa nas ne košta da mu odgovorimo i na 2 i na 12 pitanja, pa da ga prosledimo sledećem roditelju, ništa nas ne košta da uputimo lepu reč njegovoj majci, kompliment za njeno dete. Pa šta ako je gurnuo devojčicu? Deca se stalno guraju, padaju, zaplaču i nikom ništa. Šta je drugačije ako to uradi dete sa specijalnim potrebama? Ništa. Ne trpimo mi više nikog i ništa, ni same sebe ne trpimo jer smo se udaljili od svoje Bogoprirode, od svog izvora i zgadili se sami sebi, i to smeta, ali ne možemo da to osvestimo, pa se svetimo na drugima, na slabijima, dobri vozači nad lošim vozačima, sposobni nad nesposobnim, zdravi nad bolesnim.
Starac Pajsije kaže da trpljenje dolazi od ljubavi. Da bi nekoga mogao da trpiš, moraš da ga voliš, moraš da sastradavaš sa njim. U ovom životu sve je promenjivo i ništa nije sigurno. Trpljenja treba braćo, i sve će proći.
Slede fotografije od pre par godina sa Daretom i posebnim drugarima. Bog ih blagoslovio, i sačuvao njih i njihove porodice od svakoga zla!
Нема коментара:
Постави коментар