Ženska mudrost

Naša, ženska mudrost je iskonska informacija zapisana u našem DNK. Ona je više od knjiške informacije i u njoj ima podrške mnogo većih sila od nas samih. Prehrišćanski narodi su se obraćali zemlji sa majko, a Kelti su godišnja doba zamišljali kao razvojna doba žene: devojka, nevesta, majka, i mudra žena (proleće, leto, jesen, i zima).

Žene su bile povezane, imale su svoj unutrašnji svet sakriven od muškaraca ( i dan danas mnogi muškarci iz nesvesnog poštovanja prema ovome ne žele da uđu u ovaj svet, pa kažu: ma, pusti, ženska posla). Taj svet je činio mrežu podrške za žene koje su odvajkada bile odgovorne za emotivnu stabilnost i zdravlje svoje porodice. Još uvek imamo očuvano verovanje u šesto čulo majke i takozvanu žensku intuiciju.

Generacije žena su svoja znanja i brižljivo stečena umeća prenosile na druge žene iz svojih porodica, na ćerke, snaje, i unuke, i tako unedogled, sve do pre (odprilike) 70 godina. Ako imate preko tridest godina, a manje od pedeset poslednja takva osoba koju ste upoznali je verovatno vaša prabaka. Ovo su moje čukunbake i prabake: cincarke, vojvođanke, crnogorke, šumadinke<3<3<3

Nažalost, jedna od posledica modernizacije i industrijalizacije rezultirala je i kidanjem tananih veza nevidljive mreže generacijske povezanosti među ženama. Naše bake su među prvima počele da vakcinišu decu, da daju bebama dohranu, mute šlag i puding iz kesice, da se porađaju u bolnicama, da školuju decu u školama, da ih vaspitavaju prateći savete lekara.

Umesto da budemo upućene jedne na druge postale smo upućene na sistem, odrekle smo se vekovnih tradicija koje su se hiljadama godina pokazale kao uspešne (ili makar bez štetnih posledica), a u ime komoditeta napravile smo ogroman kompromis sa zdravljem naše porodice i sopstvenim identitetom. Tako danas naše bake kažu: u moje vreme je bilo drugačije, svega toga nije bilo, nemoj mene da slušaš, vremena su se promenila...ili naše majke koje nam daju savete, npr. vezane za odgoj dece koje su one same dobile pre 30 i kusur godina od svojih pedijatara (daj malom detetu aspirin, pusti ga da se preznoji, bebe spavaju na stomaku, i sl.) Ali sistem se ne odlikuje stabilnošću. Naš sistem na koji smo upućene je duboko ukorenjen u kapitalizmu i da bi opstao mora stalno sebe da iznova izmišlja i menja, stvarajući pritom stalno nove potrebe i nudeći nova rešenja.

Ja nemam ništa protiv progresa, ali imam protiv bezrazložnog odbacivanja vekovnih tradicija zarad pukog pomodarstva. Mislim da bismo toliko zabluda mogle da izbegnemo samo ukoliko bi više pričale jedna sa drugom. Ne postoje više prabake koje bi mogle da nas nauče o lečenju biljem, o prirodnom rađanju bez puno muke i bola, o savijanju pelena, o sađenju bašte uz lunarni kalendar, o ceđi kao prirodnom sredstvu za čišćenje, tajnama stabilnog braka, radu kao sredstvu vaspitanja. Njihovi recepti i saveti su umrli zajedno sa njima, sa našim prabakama otišle su i njihove bapske priče i ustupile mesto novotarijama tako neophodnim za održavanje stabilnosti potrošačkog mentaliteta. Ono što je možda ostalo od njih jeste ono čemu društvo i dalje pridaje vrednost: materijalna svojina - poneka nekretnina u nedođiji, istkan ćilim, zlatan nakit, i to je sve.

To nije sve. Iako prošlih generacija više nema, one nastavljaju da žive u nama, kroz naše gene, kroz našu uspavanu žensku mudrost. Mreža postoji i svi smo deo nje: face book, instagram, twiter, samo treba povezati pocepane i uspavane niti, prepoznati celinu, da smo deo nečeg većeg od nas samih, da nijedna od nas nije pametna onoliko koliko sve mi zajedno, da je potrebno selo da bi se odgajilo dete, i da je selo sada globalno.