Pomoć u kući

Kada kažem da je pomoć u kući nepotrebna, i ponekad čak i štetna, ukoliko se razume kao konstantna ispomoć i potštapalica, time ne želim nikoga da omalovažim ili da, Bože oprosti, aludiram na to da su žene i majke koje smatraju ispomoć u kući neophodnom, na neki način manje sposobne ili vredne. Naprotiv! Želim da ukažem na to da mi žene možemo mnogo više nego što često i same mislimo, i nego što nam je to kulturološki dodeljeno. Imamo uspavanu snagu, moć, i potencijal da preuzmemo naš život i život naše dece u sopstvene ruke. Da ne zavisimo i da ne trošimo finansije, i često dobro raspoloženje, na ispomoć koja nam možda i nije toliko potrebna koliko mislimo. A verovatno mislimo da nam je potrebna jer smo tako naučeni.

Toliko puta smo videli određene stvari i čuli ih ponovljene, da smo počele da verujemo da je imati malu decu izuzetno teško i naporno, do te mere da je pomoć neophodna. Slažem se, ponekad jeste, ali koliko je zaista neophodna, a koliko je postala puki komoditet? Verujem isuviše. Ne mogu da zamislim mladu mamu u tradicionalnoj Srpskoj porodici koja za odgoj dece traži pomoć svoje majke. U Etnografskom muzeju u Beogradu vide se fotografije sa početka 20. veka gde mlade žene nose na leđima svoju decu, ili postavljaju kolevke u blizini njiva na kojima rade. Dakle, i pored 40 dana posle porođaja kada je mlada porodilja provodila dane u vajatu sa svojom bebom bez drugih kućnih dužnosti, nakon oporavka usledila bi svakodnevnica.

Majka bi radila uobičajene poslove, a o starijoj bebi su brinula starija deca. Slično je funkcionisalo u svim tradicionalnim porodicama. Tanke su niti ljudske povezanosti i kada se suviše pomeraju neke se i pokidaju. Pitam se koliko je zdrava moderna teorija o neopterećivanju deteta sopstvenom braćom i sestrama, kako bi starije dete zadržalo neprikosnovena prava na svoje posede i prostor? Da li često danas braća i sestre odrastaju kao paralelni svetovi unutar istog doma? Da li zaista više nauče i postanu bolji ljudi jureći sa jedne vanškolske aktivnosti na drugu umesto pomaganja u kući i brige o mlađima?

Naravno da ne mislim da starije dete treba da bude non-stop okupirano brigom o mlađima, ali verujem da treba da bude uključeno u porodičnu dinamiku koja ne može da pada isključivo na majku. Uverena sam, iz ličnog iskustva, da odgajati decu nije tako teško i nemoguće kako nam se predstavlja. Jeste ukoliko želimo da zadržimo standarde života koje smo imali ranije, ali ukoliko samo malo pomerimo vidike i razmišljamo o veštinama koje deca stiču umesto o znanjima, o enormnom potencijalu i lepoti koji se kriju unutar naših kuća koja mogu da postanu porodična svetilišta, o tome koliko ovakav pristup učvršćuje porodicu, brak, i pomaže razvoj i samopouzdanje, ne samo dece ,već i majke, možemo da otkrijemo delić raja i ovde na zemlji.

A sada prelazimo na pitanje supružničkih odnosa. Moguće je, bar malo pomeriti standarde i organizaciju unutar doma tako da neophodnu pomoć pruža muž. Onoliko koliko želi, razume, i može. Zajedničke aktivnosti kao što je porodični izlet na pijacu, spremanje hrane u društvu, ili ono što je nama teško da uradimo (pomeranje nameštaja, raznorazne opravke i sl.) su velike sitnice koje ne samo da pomažu u kući već i povećavaju ljubav dvoje ljudi kroz brigu jedno o drugom, i sigurno učvršćuju brak mnogo više nego kada im nepoznate i strane osobe hodaju njihovim prostorom i ulaze u najintimniju sferu; ili zamislite moguće tenzije u domu uz konstantno prisustvo tašti i svekrva....

Za mene je pomoć u kući kao porođaj sa epiduralom. Sigurno da je bezbolnije i udobnije, i da svako ima pravo da odlučuje o svom životu i potomstvu, ali taj isti epidural, otklanjajući bol, na neki način krade iskustvo porođaja koje je kompletno samo uz bol koji ponekad ide uz njega. Kroz bol se oslobađaju hormoni sreće koji čvrsto povezuju mamu sa bebom i čine takve momente neponovljivim iskustvima. Dakle, neprijatnost traje par sati, a plata traje zauvek. Biću još drastičnija: nekada su u zapadnoj Evropi žene iz srednjih i viših staleža imale žene koje su za novac dojile njihovu decu.

Razlog je bio taj što je društvo smatralo da dojenje isuviše iscrpljuje majku, da će je telesno uništiti, da neće moći da obavlja svoje dotadašnje aktivnosti i dužnosti, kao što su npr. igranje karata, i takođe odeća, koja je bila u modi nije dozvoljavala neometano dojenje. Nama, danas, ovakvi razlozi mogu da deluju suludi jer se vremena menjaju, a sa njima i prioriteti. Navela sam ovako drastičan primer kako bih ilustrovala koliko smo u vaspitanju dece i vođenju domaćinstva kulturno uslovljeni, kao uostalom i u mnogim drugim sferama postojanja.Imajući kulturološko uslovljavanje u vidu, većina žena danas ne vrednuje sebe na osnovu svog doma i porodice, i baviti se isključivo kućom i decom, dakle biti domaćica, gledano je sa omalovažavanjem, jer u društvu koje ceni isključivo rad koji donosi novac, negovateljski pristup ženstvenosti postao je odbojan, mukotrpan, i možda čak i ponižavajući.

Verujem da u nama imamo iskonsku mudrost i snagu za upravljanje svojim domom i brizi o svojim najmilijima. Teško mi je da zamislim plemenitiji zadatak koji više i dublje ostvaruje rast ličnosti. Citiram starca Pajsija: ˝Nije dovoljno tek nekoga voleti. Treba voleti svog bližnjeg više nego samog sebe. Majka voli svoju decu više nego sebe. Ostaje gladna kako bi njih nahranila, ali je pritom zadovoljstvo koje ona oseća, veće od zadovoljstva koje osećaju njena deca. Deca se hrane telesno, a majka-duhovno (...) Od trenutka kada sama postane majka, ona počinje da liči na neku mašinu koja što se više opterećuje više se i puni, jer u njoj ne prestaje da dela ljubav. (...) Ranije, kada bi je probudili, ona je vikala, negodujući što je uznemiravaju. A sada kada joj plače dete, ona po čitavu noć ne spava, i to joj ne pada teško. Brine o svom mališanu i raduje se. Zašto? Zato što je prestala da bude dete. Postala je majka, i u njoj su se pojavili požrtvovanost, ljubav. (...) Zato i kažem da je za ženu neophodno da se žrtvuje. Muškarac, čak i ako ne obdela u sebi ljubav, neće pretrpeti neku veliku štetu. Ali ako žena valjano ne usmeri ljubav koju ima u sebi, postaje poput mašine koja radi, ali nema materijala za obradu, te se tako samo trese, a pritom uznemirava i druge.˝

Svako dobro i mir u domu <3<3<3

Čuvarkuća