Dragi moji, želim da vam predstavim jednu svoju revolucionarnu tezu: mi, roditelji smo u stanju da samostalno brinemo o svojoj deci, čak i kada su ta deca sasvim mala, naročito onda. Roditelji su to uspešno radili vekovima, i njihova umešnost, snalažljivost i nepogrešivost intuicije se nije promenila. Ono što se promenilo jeste kolektivna svest. Ni ja ne bih verovala da nisam puno puta doživela.
Čim sam ostala u drugom stanju sa bliznakinjama meni bliski, divni ljudi su počeli da postavljaju ista pitanja: ko će da ti pomogne? Kako ćeš da se organizuješ? Ali sama pomisao da neko drugi šeta mojim domom i obavlja moj posao meni nije pomagala već je činila da se osećam nemoćno. Zar zaista ti ljudi misle da ja nisam u stanju da brinem samostalno o svojoj deci? Zašto bi mi trebala pomoć sa strane? Ne želim da plaćam ženu za čuvanje beba, ženu za čišćenje stana, ženu za učenje sa odraslom decom (razmišljala sam tada). Želim da to samostalno obavljam, a baka kada dođe u kuću dolazi kao gost, a ne kao kućna pomoćnica. Ovo je bio apsolutno stran koncept za puno meni bliskih ljudi. Oni su se svi organizovali drugačije: uz poneku plaćenu pomoć ogromnu ulogu u odgajanju dece su imale njihove majke i svekrve. Nekad čak i do te mere da su deca postajala nerazdvojna od baka, spavala svake noći sa njima, provodila cele letnje raspuste zajedno, išli sa bakama na more, bake su ih dovodile i odvodile iz vrtića, a često su mlade mame i živele sa svojim roditeljima ili dovodile svoje majke u kuću kako bi pomogle u nezi oko deteta. Sve u svemu, kultura baba kao primarnih negovatelja dece. Pitala sam se kada se ovako nešto dogodilo u našem društvu. Kada smo prestali da volimo decu i da ih rađamo, ili rađamo na kašičicu, kada smo broj dece uslovili kao i sve ostalo svojim finansijama? Kada smo na negu dece počeli da gledamo kao na borbu i kao na snalaženje (kako se snalaziš sa bebama? uspevaš li da se izboriš? su najčešća pitanja) Kada smo počeli da radimo, i često da dajemo celu platu na vrtiće, gotovu hranu, vanškolske aktivnosti, i da dajemo cele plate na ono što smo same mnogo više u stanju da bolje uradimo od bilo koga drugog, kada smo odbili da porastemo i odlučili da ostanemo još malo deca pa da svoju decu prepustimo svojim roditeljima?
Mislim da je sve ovo nastupilo onda kada smo mi, žene, uzele za ideal normalnosti i prosečnosti, lik i modus vivendi mlade, neudate žene, pa i posle udaje i posle rađanja težimo takvom načinu života smatrajući da nam rođenjem pripada. Na primer, posle udaje nastavljamo da se oblačimo uglavnom kao i pre udaje, dakle kao mlade, slobodne žene i tako već kada izađemo van praga dajemo jednu vrstu lažne slike o sebi. Onda mislimo da bez obzira na decu imamo pravo na slobodno vreme koje podrazumeva prečesto aktivnosti mlade, neudate devojke: dugo ispijanje kafe po kafićima, sati provedeni ispred kompjutera, dugi periodi neometanog sna, i slično. Deca su tu da nas podsete da je vreme da odrastemo, da se stvari menjaju, i to na bolje! Pa nam tako sama deca kvare frizure, razmazuju šminku, trče kada mi hodamo u novim štiklama, i na svaki mogući način nam daju do znanja da trebamo da se menjamo: na bolje, naravno.
U Pravoslavlju žena se spašava rađanjem, davanjem sebe svojoj porodici, ostvarivanjem sebe kroz nju, prevazilaženjem sopstvenog ega dostiže veći nivo svesti kroz produbljivanje svoje ljubavi. Ne pričam ovde o mučeničkom, mazohističkom i mehaničkom odrađivanju svakodnevnice već o stvaralaštvu i kreativnosti i rastu ličnosti kroz rast sopstvene dece. Kada malu decu dajemo u jaslice, predajemo babama, kada dozvoljavamo drugima da rade naš posao zaustavljamo ne samo pravilan razvoj sopstvenog deteta već i razvoj same naše ličnosti. Mala deca nisu borba i mučenje već raj na zemlji, brzometan put do dubina čovekove duše i većeg nivoa ljubavi. Samo stvari treba postaviti na pravo mesto, prvenstveno sebe, a onda i babe.
Babama treba pomoći u njihovoj starosti, olakšati im, dati im zahvalnost za ono što su uradile za nas, voleti ih kao majke, kao uzvišena bića, a ne kao kućne pomoćnice. Pitati ih šta ih boli, izmasirati im leđa, uraditi pedikir i manikir, a ne utrapiti sopstvenu bebu. Ali takođe poneku babu treba podsetiti i gde je njeno mesto, a ono nije uz unuče na prvom danu škole, ili u dečijoj sobi gde čeka kada će se beba probuditi. Baba ne sme da donosi odluke oko vaspitanja deteta, da se suprotstavlja roditelju (pusti dete, neka ga...), da ispravlja ono što smatra sopstvenim greškama na svojim unucima. Svako treba sa dostojanstvom da prihvati svoju sudbinu i svoju ulogu. Ukoliko baba zna da je detetova baba, možemo ponekad da je pitamo dali ima vremena da pripazi na unuče kako bismo mi imale malo vremena nasamo sa svojim muževima, na primer. I takve minute treba čuvati i ceniti. Onda to više nije baba već prava baka.
_-_Charity_(1878).jpg)
Svako dobro, voli vas Čuvarkuća
Čim sam ostala u drugom stanju sa bliznakinjama meni bliski, divni ljudi su počeli da postavljaju ista pitanja: ko će da ti pomogne? Kako ćeš da se organizuješ? Ali sama pomisao da neko drugi šeta mojim domom i obavlja moj posao meni nije pomagala već je činila da se osećam nemoćno. Zar zaista ti ljudi misle da ja nisam u stanju da brinem samostalno o svojoj deci? Zašto bi mi trebala pomoć sa strane? Ne želim da plaćam ženu za čuvanje beba, ženu za čišćenje stana, ženu za učenje sa odraslom decom (razmišljala sam tada). Želim da to samostalno obavljam, a baka kada dođe u kuću dolazi kao gost, a ne kao kućna pomoćnica. Ovo je bio apsolutno stran koncept za puno meni bliskih ljudi. Oni su se svi organizovali drugačije: uz poneku plaćenu pomoć ogromnu ulogu u odgajanju dece su imale njihove majke i svekrve. Nekad čak i do te mere da su deca postajala nerazdvojna od baka, spavala svake noći sa njima, provodila cele letnje raspuste zajedno, išli sa bakama na more, bake su ih dovodile i odvodile iz vrtića, a često su mlade mame i živele sa svojim roditeljima ili dovodile svoje majke u kuću kako bi pomogle u nezi oko deteta. Sve u svemu, kultura baba kao primarnih negovatelja dece. Pitala sam se kada se ovako nešto dogodilo u našem društvu. Kada smo prestali da volimo decu i da ih rađamo, ili rađamo na kašičicu, kada smo broj dece uslovili kao i sve ostalo svojim finansijama? Kada smo na negu dece počeli da gledamo kao na borbu i kao na snalaženje (kako se snalaziš sa bebama? uspevaš li da se izboriš? su najčešća pitanja) Kada smo počeli da radimo, i često da dajemo celu platu na vrtiće, gotovu hranu, vanškolske aktivnosti, i da dajemo cele plate na ono što smo same mnogo više u stanju da bolje uradimo od bilo koga drugog, kada smo odbili da porastemo i odlučili da ostanemo još malo deca pa da svoju decu prepustimo svojim roditeljima?
Mislim da je sve ovo nastupilo onda kada smo mi, žene, uzele za ideal normalnosti i prosečnosti, lik i modus vivendi mlade, neudate žene, pa i posle udaje i posle rađanja težimo takvom načinu života smatrajući da nam rođenjem pripada. Na primer, posle udaje nastavljamo da se oblačimo uglavnom kao i pre udaje, dakle kao mlade, slobodne žene i tako već kada izađemo van praga dajemo jednu vrstu lažne slike o sebi. Onda mislimo da bez obzira na decu imamo pravo na slobodno vreme koje podrazumeva prečesto aktivnosti mlade, neudate devojke: dugo ispijanje kafe po kafićima, sati provedeni ispred kompjutera, dugi periodi neometanog sna, i slično. Deca su tu da nas podsete da je vreme da odrastemo, da se stvari menjaju, i to na bolje! Pa nam tako sama deca kvare frizure, razmazuju šminku, trče kada mi hodamo u novim štiklama, i na svaki mogući način nam daju do znanja da trebamo da se menjamo: na bolje, naravno.
U Pravoslavlju žena se spašava rađanjem, davanjem sebe svojoj porodici, ostvarivanjem sebe kroz nju, prevazilaženjem sopstvenog ega dostiže veći nivo svesti kroz produbljivanje svoje ljubavi. Ne pričam ovde o mučeničkom, mazohističkom i mehaničkom odrađivanju svakodnevnice već o stvaralaštvu i kreativnosti i rastu ličnosti kroz rast sopstvene dece. Kada malu decu dajemo u jaslice, predajemo babama, kada dozvoljavamo drugima da rade naš posao zaustavljamo ne samo pravilan razvoj sopstvenog deteta već i razvoj same naše ličnosti. Mala deca nisu borba i mučenje već raj na zemlji, brzometan put do dubina čovekove duše i većeg nivoa ljubavi. Samo stvari treba postaviti na pravo mesto, prvenstveno sebe, a onda i babe.
Babama treba pomoći u njihovoj starosti, olakšati im, dati im zahvalnost za ono što su uradile za nas, voleti ih kao majke, kao uzvišena bića, a ne kao kućne pomoćnice. Pitati ih šta ih boli, izmasirati im leđa, uraditi pedikir i manikir, a ne utrapiti sopstvenu bebu. Ali takođe poneku babu treba podsetiti i gde je njeno mesto, a ono nije uz unuče na prvom danu škole, ili u dečijoj sobi gde čeka kada će se beba probuditi. Baba ne sme da donosi odluke oko vaspitanja deteta, da se suprotstavlja roditelju (pusti dete, neka ga...), da ispravlja ono što smatra sopstvenim greškama na svojim unucima. Svako treba sa dostojanstvom da prihvati svoju sudbinu i svoju ulogu. Ukoliko baba zna da je detetova baba, možemo ponekad da je pitamo dali ima vremena da pripazi na unuče kako bismo mi imale malo vremena nasamo sa svojim muževima, na primer. I takve minute treba čuvati i ceniti. Onda to više nije baba već prava baka.
_-_Charity_(1878).jpg)
Svako dobro, voli vas Čuvarkuća
Нема коментара:
Постави коментар