Pripreme za školu

Nisam mislila da će biti ovako teško. Početak škole, početak prvog razreda je radostan period, pun uzbuđenja i novih mogućnosti. Otvaraju se vrata jednog novog života, a ja svim srcem znam koliko moje dete voli da uči, voli svoje drugare, školsku zgradu, i buduću učiteljicu. Godinama unapred sam se trudila da bude spreman za ovaj momenat, i usadila mu odgovornost i ljubav prema radu, insistirala sam na savladavanju veština i emotivnoj stabilnosti nasuprot pukim informacijama i imitaciji. Mislim da je za polazak u školu najvažnija emotivna zrelost deteta, sposobnost da slobodno sklapa prijateljstva, da sme da pita gde je toalet, da veruje u sebe i da se oseća sigurno u školskom okruženju.

 Montesori pristup je takođe odradio svoje i razvio je kod Dara ljubav prema učenju, radoznalost i kreativnost, opismenio ga je i usadio osnovne matematičke pojmove što je sve doprinelo stvaranju samopouzdanja kod deteta. Na testu kod psihologa i pedagoga prošao je samo sa pohvalama i čak se govorilo o tome da možda preskoči prvi razred....prosto nema nijednog jedinog razloga za moje osećanje tuge, potištenosti i straha. Čudno je srce majke, kao pijani rus, što je srećnije, to tužnije biva.

Osećam kao da je jedna era zauvek gotova, i koliko god da novo doba koje dolazi donosi pregršt prednosti i blagoslova ipak mi je teško da se otrgnem osećaju da nikad neće biti više isto, da moje dete nepovratno raste, i taj rast iako Bogu hvala je na slavu i sreću svih nas koji ga volimo, je ipak jedan neporecivo bolan proces. Ovo je razlog zašto plačem kada autobus koji se uputio na rekreativnu nastavu odlazi ispred vrtića, zašto skrivam lice kamerom dok ga snimam u priredbama, i zašto i dalje volim da ga gledam noću dok spava, istim intenzitetom kao i kad je bio mala, tek rođena beba, i kad sam se pitala hoće li preživeti, i da li uopšte diše. Biti roditelj znači imati svoje srce zauvek van sopstvenog tela.

Naravno, on ništa i ne sluti od svega ovoga, on je uzbuđen i već polovinom avgusta počeli smo sa pripremama za školu: oprao je svoj ranac koji je stajao odložen, kupili smo nalepnice, sveske, gumice i olovke, sve polako, svaki dan nešto drugo, a onda sam počela da šijem za školu.

Prvo sam napravila pernicu ajkulu

Pa palačinku za bojice

i privezak nindžu :-)

Na neki način će u školi moći da ponese deo kuće, deo zajedničke kreativnosti....

Svim đacima prvacima i njihovim mamama želim srećan polazak u školu!!!!!! I da i mi budemo spremne kao što su to oni <3