Crkva i fragmentacija

    Nema potrebe pričati o tome koliko je Crkva doživela negativnih komentara i reputacije zadnjih decenija. Svi smo nebrojeno puta čuli priče o gramzivom i izopačenom sveštenstvu, političkom favorizovanju i uopšte nedoličnom ponašanju takozvanih crkvenih ljudi koje se često povezuje sa desničarskim partijama i licimerjem.

    Gledajući sve to ljudi dolaze do zaključka da je crkva prevaziđena institucija koju ili treba prevazići ili joj se obratiti za puko održavanje tradicije, u smislu krštenja, venčanja i obeležavanja krsne slave. Puno je mišljenja da ukoliko lokalni sveštenik ili njegova supruga ne upražnjavaju određena pravila u sopstvenom životu, onda to daje opravdanje, blanko kartu, nama mirjanima da činimo isto. A meni se čini da se crkva ne sastoji samo od sveštenstva, već velikim delom i od nas vernika. Mislim da je Crkva na neki način i ogledalo društva, te da ukoliko mi grešimo, ona ne može biti bezgrešna; ne duguje samo crkva nama, već i mi njoj, ne mole se samo sveštenici za nas, već i mi za njih, jednom rečju, moje je viđenje da je život kroz crkvu u suštini jedna veza, odnos, i kao takav ne može da bude jednosmeran.

Crkva i crkveni život počinju u porodici, jer svaka Pravoslavna porodica je mala crkva, počinje osveštavanjem sopstvenih misli i uma, molitvama za svoje najbliže i najmilije. Shvatanjem da nismo odvojeni od svoje porodice, da možemo da budemo individualci samo u okvirima koje porodica dozvoljava, i da svaka post-modernistička odavno usvojena doktrina o pravima pojedinca može da funkcioniše dokle god ne ugrožava prava većine.

Crkveni život ima pregršt prednosti, unosi disciplinu i poredak u prečesto haotičan život, daje podršku pojedincu, savetuje, teši, pokazuje, objašnjava....ali pored ovih, očiglednih stavki, nestankom crkvenog društva nestao je i osećaj zajednice. To se još samo u obrisima čuva kroz kumstva i krsne slave. Nepovratno je iz naših života otišao osećaj pripadnosti, bratstva i sestrinstva, i konstantnog sistema podrške pojedincu. Postali smo individualci, svesni isključivo sebe i svojih potreba, pa ne čudi što se patriotizam pretvorio u rugalicu, u nacionalizam, a vera u lični, dobro skriveni, pasivni odnos sa Bogom. Nažalost, individualci kao pojedinci su neuporedivo slabiji od grupacije i tako oslabljeni teško podnose breme vremena koje postaje sve veće. Individualci su lak plen za ispunjenje praznina svim vrstama konzuma, i industrija je davno prepoznala da profit zavisi od veličine ega pojedinca. Ovo društveno pucanje i fragmentisanje je ilustrovano kroz istoriju umetnosti. Nekada su kompozicije bile celovite i predstavljale su jedinstvo.

Sa pojavom industrijalizovanog društva, i životnim stilom koji je zahtevao sve više odvajanja od porodice i crkve, kompozicija počinje da puca...u početku neprimetno

 kroz odvajanje poteza četkice umesto stapanja, kao izvesno predviđanje budućih pixela, a onda sve primetnije

do auto destrukcije...

Crkvi treba vratiti svetost, a to možemo samo ukoliko smo i sami sveti, ukoliko osvestimo svoj ego, svoje misli i usresredimo ih na ono što nam je najbitnije. Svako od nas već danas može da počne od svoje male crkve-svoje porodice.