Ja volim decu. Ta ljubav je postala intenzivna i samosvesna, svrsishodna, onog momenta kada sam dobila svoju decu, ali je mnogo starija od moje dece. Počela je od kad znam za sebe, kupanjem lutki, brigom o životinjama i biljkama, stalnim češljanjem, oblačenjem, igranjem sa mlađim bratom i rođacima, uvek u ulozi mame.
Kao profesiju odabrala sam rad sa decom koja imaju smetnje u razvoju, i to je za mene najlepši, najdivniji posao na svetu, posao likovnog terapeuta.
I baš zbog te ogromne ljubavi prema deci, prema bićima kojima treba podrška, prema životu uopšte, ne mogu da razumem državne odluke i zakone koji u ime prava i sloboda, uistinu krše prava i slobode koje propagiraju. Sve počinje naizgled bezazleno i zdravorazumno: zakonom zabraniti fizičko kažnjavanje dece, dati pravo ljudima istog pola da se vole i formiraju bračne zajednice, obezbediti pravo svakom detetu na zdravlje. I sa te tačke gledišta, zakoni su humani i zdravorazumski, iako ne u potpunosti Hrišćanski, ali religija je jedno, a državni zakoni drugo. No, u praksi to izgleda drugačije. U praksi se granice pomeraju i prava se daju osobama koje za ista ne mogu da snose odgovornosti.
U praksi se ne ide ka slobodi, već ka jednom fašističkom režimu koji glorifikuje devijantna ponašanja do otvorenog propagiranja istih. U praksi, istopolni brak ne znači legalna zajednica dvoje ljudi koji se vole već niz nus pojava koje već postoje u nekim Skandinavskim državama, kao što je ukidanje polova u pričama koje se čitaju u vrtićima, pa bajke koje se završavaju istopolnim brakovima dva princa, pa roditelji koji odbijaju da kažu detetu od rođenja kojeg je pola, i oblače dete neutralno kako bi samo donelo odluku o polu. Ukoliko imate Hrišćanska shvatanja i poglede jasno vam je da niste vi ti koji o svemu odlučujete, i kako se neke odluke koje su unapred donešene u vaše ime moraju poštovati, jer su od Boga. Ukoliko nemate Hrišćanska shvatanja, onda verovatno mislite da ono što je priroda odredila treba i poštovati. Moje je mišljenje da i ono što su Bog i priroda odredili, a čovek doneo drugačiju odluku, jer ima drugačije viđenje sebe i sveta, da i to treba poštovati, ali kada poštovanje nečijih izbora postaje propagiranje tih izbora? Kada manjina ostvaruje svoja prava na račun prava većine? Ko o tome odlučuje?
U praksi se fizičko ne kažnjavanje dece svodi na ucenjivanje od strane dece i pretnje roditeljima, kao u fašističkoj Nemačkoj, a ne na podsticanje drugačijeg pristupa detetu. Roditelji koji su skloni fizičkom kažnjavanju samo će zameniti teze, te umesto fizičkog kažnjavanja koristiti jednako pogubne mere ucenjivanja i podmićivanja deteta kao legalno validne opcije, sa ne manje katastrofalnim rezultatima. Ranije, u stara vremena, bilo je po nekim knjigama koje sam čitala, manje fizičkog kažnjavanja. Bilo je dovoljno da otac pogleda na prut, pa da dete promeni svoje ponašanje.
U praksi pravo deteta na zdravlje se svodi na prisilnu vakcinaciju nedovoljno proverenim supstancama za koje ni jedan pedijatar ne želi da preuzme odgovornost, ukratko, u praksi deca se oduzimaju roditeljima, delimično ili potpuno, i predaju državi, i to ne po originalnom modelu koji uzima u obzir sistem vrednosti jedne nacije, kulturu i tradiciju naroda, već unisex (istopolan model zakona) koji je skoro identičan svuda na zapadu. A zapad nema baš tako dobre rezultate po pitanju porodice i razvijanju porodičnih vrednosti, i to otvoreno priznaje, i postoji ceo sistem unutar sistema koji zarađuje i opstaje zahvaljujući ovoj činjenici.
Čovek bez porodice je kao biljka bez korena, slab i sam, nezaštićen protiv bure životnih okolnosti, bez utočišta i unutrašnje snage. Čak i u pre-Hrišćanskim kulturama je postojao jako izražen kult predaka jer je ljudskim bićima potrebno da se povežu i da pripadaju, i tek onda daju svoj maksimum. Bez ove povezanosti, a sa konfliktnim osećanjima prema roditeljima, pravimo pogrešne odluke u partnerskim odnosima, postajemo loši roditelji, slaba bića, zavisna od medikamenata za smirenje anksioznosti, i zavisna od države. Postajemo apatična, izmanipulisana masa koja odušak pronalazi u prolaznim vrednostima (klubovi, adrenalin sportovi, vikend veze, rekreativni šoping).
Otvorili smo Pandorinu kutiju punu zlih duhova koji se kolektivno zovu slobode i prava, a to su samo na papiru. Čak i pitanja se retko kada postavljaju. Na primer pitanje seksualnog obrazovanja u školama. Nedavno je u Kanadi bio ogroman protest roditelja jer novi zakon u prosveti predviđa seksualno obrazovanje još od prvog razreda, sa ilustrovanim anatomskim priručnicima koji ilustruju ne samo čin (khm, khm, khm), već i podrobno objašnjavaju istopolne načine zadovoljavanja partnera. Ministarka prosvete je lezbejka, inače veliki aktivista za prava osoba sa istopolnom seksualnom orijentacijom. Dakle, šta je obrazovanje, a šta je propaganda? Gde je granica? Gde je pravo mladim ljudima da svoju seksualnost upoznaju kasnije, pravo na detinjstvo, pravo na misteriju, na svetu tajnu, na intenzitet doživljaja moguć samo sa voljenom osobom? Gde je pravo na organsku i zdravu ishranu? Pravo na različite vidove lečenja u domovima zdravlja (fitoterapija, akupuntura, masaža, kristaloterapija, aromaterapija, homeopatija....), gde je pravo na obrazovanje dece od kuće? Na Montessori i Waldorf odeljenja u državnim školama? Gde je pravo roditelja da sami vaspitaju svoje dete u okviru sopstvenog sistema vrednosti?
Čini mi se da celo pitanje koje se bavi pravima i slobodama je jedna main stream propaganda slična mnogim drugim: EU je stvorena radi ekonomske razmene i prosperiteta zemalja unutar unije, ujedinjene nacije štite mir u svetu i zastupaju strane potlačenih i ugroženih, SAD je izvršila oružani napad na Irak radi prevencije terorizma i očuvanja svetskog mira.......Puno je ovakvih izjava i puno je ljudi koji veruju u njih. Ključno pitanje koje se nameće jeste: u šta ja verujem i da li imam pravo da brinem o sopstvenoj porodici na osnovu svojih verovanja?
Ako sve ovo zvuči kao preterivanje konzervativne mame, pročitajte predloge o izmenama zakona
Kao profesiju odabrala sam rad sa decom koja imaju smetnje u razvoju, i to je za mene najlepši, najdivniji posao na svetu, posao likovnog terapeuta.
 |
| Zoki i ja |
I baš zbog te ogromne ljubavi prema deci, prema bićima kojima treba podrška, prema životu uopšte, ne mogu da razumem državne odluke i zakone koji u ime prava i sloboda, uistinu krše prava i slobode koje propagiraju. Sve počinje naizgled bezazleno i zdravorazumno: zakonom zabraniti fizičko kažnjavanje dece, dati pravo ljudima istog pola da se vole i formiraju bračne zajednice, obezbediti pravo svakom detetu na zdravlje. I sa te tačke gledišta, zakoni su humani i zdravorazumski, iako ne u potpunosti Hrišćanski, ali religija je jedno, a državni zakoni drugo. No, u praksi to izgleda drugačije. U praksi se granice pomeraju i prava se daju osobama koje za ista ne mogu da snose odgovornosti.
 |
| bebe spavaju na vazduhu |
U praksi se ne ide ka slobodi, već ka jednom fašističkom režimu koji glorifikuje devijantna ponašanja do otvorenog propagiranja istih. U praksi, istopolni brak ne znači legalna zajednica dvoje ljudi koji se vole već niz nus pojava koje već postoje u nekim Skandinavskim državama, kao što je ukidanje polova u pričama koje se čitaju u vrtićima, pa bajke koje se završavaju istopolnim brakovima dva princa, pa roditelji koji odbijaju da kažu detetu od rođenja kojeg je pola, i oblače dete neutralno kako bi samo donelo odluku o polu. Ukoliko imate Hrišćanska shvatanja i poglede jasno vam je da niste vi ti koji o svemu odlučujete, i kako se neke odluke koje su unapred donešene u vaše ime moraju poštovati, jer su od Boga. Ukoliko nemate Hrišćanska shvatanja, onda verovatno mislite da ono što je priroda odredila treba i poštovati. Moje je mišljenje da i ono što su Bog i priroda odredili, a čovek doneo drugačiju odluku, jer ima drugačije viđenje sebe i sveta, da i to treba poštovati, ali kada poštovanje nečijih izbora postaje propagiranje tih izbora? Kada manjina ostvaruje svoja prava na račun prava većine? Ko o tome odlučuje?
U praksi se fizičko ne kažnjavanje dece svodi na ucenjivanje od strane dece i pretnje roditeljima, kao u fašističkoj Nemačkoj, a ne na podsticanje drugačijeg pristupa detetu. Roditelji koji su skloni fizičkom kažnjavanju samo će zameniti teze, te umesto fizičkog kažnjavanja koristiti jednako pogubne mere ucenjivanja i podmićivanja deteta kao legalno validne opcije, sa ne manje katastrofalnim rezultatima. Ranije, u stara vremena, bilo je po nekim knjigama koje sam čitala, manje fizičkog kažnjavanja. Bilo je dovoljno da otac pogleda na prut, pa da dete promeni svoje ponašanje.
U praksi pravo deteta na zdravlje se svodi na prisilnu vakcinaciju nedovoljno proverenim supstancama za koje ni jedan pedijatar ne želi da preuzme odgovornost, ukratko, u praksi deca se oduzimaju roditeljima, delimično ili potpuno, i predaju državi, i to ne po originalnom modelu koji uzima u obzir sistem vrednosti jedne nacije, kulturu i tradiciju naroda, već unisex (istopolan model zakona) koji je skoro identičan svuda na zapadu. A zapad nema baš tako dobre rezultate po pitanju porodice i razvijanju porodičnih vrednosti, i to otvoreno priznaje, i postoji ceo sistem unutar sistema koji zarađuje i opstaje zahvaljujući ovoj činjenici.
 |
| literatura koje nema u knjižarama |
Čovek bez porodice je kao biljka bez korena, slab i sam, nezaštićen protiv bure životnih okolnosti, bez utočišta i unutrašnje snage. Čak i u pre-Hrišćanskim kulturama je postojao jako izražen kult predaka jer je ljudskim bićima potrebno da se povežu i da pripadaju, i tek onda daju svoj maksimum. Bez ove povezanosti, a sa konfliktnim osećanjima prema roditeljima, pravimo pogrešne odluke u partnerskim odnosima, postajemo loši roditelji, slaba bića, zavisna od medikamenata za smirenje anksioznosti, i zavisna od države. Postajemo apatična, izmanipulisana masa koja odušak pronalazi u prolaznim vrednostima (klubovi, adrenalin sportovi, vikend veze, rekreativni šoping).
 |
| mama iz pravoslavne sekte starovernih, Aljaska |
Otvorili smo Pandorinu kutiju punu zlih duhova koji se kolektivno zovu slobode i prava, a to su samo na papiru. Čak i pitanja se retko kada postavljaju. Na primer pitanje seksualnog obrazovanja u školama. Nedavno je u Kanadi bio ogroman protest roditelja jer novi zakon u prosveti predviđa seksualno obrazovanje još od prvog razreda, sa ilustrovanim anatomskim priručnicima koji ilustruju ne samo čin (khm, khm, khm), već i podrobno objašnjavaju istopolne načine zadovoljavanja partnera. Ministarka prosvete je lezbejka, inače veliki aktivista za prava osoba sa istopolnom seksualnom orijentacijom. Dakle, šta je obrazovanje, a šta je propaganda? Gde je granica? Gde je pravo mladim ljudima da svoju seksualnost upoznaju kasnije, pravo na detinjstvo, pravo na misteriju, na svetu tajnu, na intenzitet doživljaja moguć samo sa voljenom osobom? Gde je pravo na organsku i zdravu ishranu? Pravo na različite vidove lečenja u domovima zdravlja (fitoterapija, akupuntura, masaža, kristaloterapija, aromaterapija, homeopatija....), gde je pravo na obrazovanje dece od kuće? Na Montessori i Waldorf odeljenja u državnim školama? Gde je pravo roditelja da sami vaspitaju svoje dete u okviru sopstvenog sistema vrednosti?
 |
| matematika u waldorf školi |
Čini mi se da celo pitanje koje se bavi pravima i slobodama je jedna main stream propaganda slična mnogim drugim: EU je stvorena radi ekonomske razmene i prosperiteta zemalja unutar unije, ujedinjene nacije štite mir u svetu i zastupaju strane potlačenih i ugroženih, SAD je izvršila oružani napad na Irak radi prevencije terorizma i očuvanja svetskog mira.......Puno je ovakvih izjava i puno je ljudi koji veruju u njih. Ključno pitanje koje se nameće jeste: u šta ja verujem i da li imam pravo da brinem o sopstvenoj porodici na osnovu svojih verovanja?
Ako sve ovo zvuči kao preterivanje konzervativne mame, pročitajte predloge o izmenama zakona
Нема коментара:
Постави коментар